Noć je i sedim pored prozora. Napolju promiče sneg, i već je dobrano napadao. U sobi je mrak, ali nije tamno. Belina se prenosi unutra. Na radiju je neka lagana muzika i osim nje sve je tiho.
I onda ponovo, kao bljesak, kao tanana nit sećanja i zaboravljenog vremena. Pre samo tridesetak godina isto sam ovako sedeo pored prozora i gledao u belinu, koja se prelamala sa narandžasto žutim svetlom uličnih lampiona. Prozor sobe gleda u dvorište. Ogolela stabla jabuka i trešanja koje je neko posadio tu ko zna kada. Ponoćni program radio Beograda, i čini mi se Frenk Sinatra, stranac u noći ili možda neka druga pesma. Tiho je, bez glasa. Osećam slatkast i opor ukus prvih cigareta krišom zapaljenih. Pogled bacim na tamni regal punog sjaja, sa kojega smo uzgred, svakog dana morali brisati prašinu. Onda na svoj crno beli televizor koji se prvi put pojavio u mojoj sobi pre samo nekoliko dana pošto je majka kupila tada prvi naš TV u boji. Onda je to bilo nešto. Dva crno bela kanala čiji se program rano završavao, a onda vam je ostajao samo radio, i mašta. Lepi dečački snovi o ljubavi i dragim licima devojčica koja su tada prolazila kroz moju ulicu. Marica, lepa, sa dugom tršavom kosom, bledim i tankim prstima, kao dirke. Ljilja, sestrina drugarica, prva devojka koju sam video sa kratkom kosom, koja je njoj izuzetno stajala, bila je sitna gotovo kao pufnica koju su bake stavljale na vrh zimskih pletenih kapa.
Okrenem se i ponovo gledam u crne grane prekrivene snegom, kao stari čiča ogrnut jorganom. Nema više zgrade od debele cigle na kraju Dositejeve (tada Kidričeve), nema više one sobe sa crnim mat sjajnim regalom. Nema više ni one tišine do Januarske snežne noći i baršunastog glasa Frenk Sinatre.
Sada san samo ja i snežna noć. Sećanja tajni jednog dečaka i jednog mačka Marka u mome krilu. (Dalje)
