O NAMA

Noć je i sedim pored prozora. Napolju promiče sneg, i već je dobrano napadao. U sobi je mrak, ali nije tamno. Belina se prenosi unutra. Na radiju je neka lagana muzika i osim nje sve je tiho.

I onda ponovo, kao bljesak, kao tanana nit sećanja i zaboravljenog vremena. Pre samo tridesetak godina isto sam ovako sedeo pored prozora i gledao u belinu, koja se prelamala sa narandžasto žutim svetlom uličnih lampiona. Prozor sobe gleda u dvorište. Ogolela stabla jabuka i trešanja koje je neko posadio tu ko zna kada. Ponoćni program radio Beograda, i čini mi se Frenk Sinatra, stranac u noći ili možda neka druga pesma. Tiho je, bez glasa. Osećam slatkast i opor ukus prvih cigareta krišom zapaljenih. Pogled bacim na tamni regal punog sjaja, sa kojega smo uzgred, svakog dana morali brisati prašinu. Onda na svoj crno beli televizor koji se prvi put pojavio u mojoj sobi  pre samo nekoliko dana pošto je majka kupila tada prvi naš TV u boji. Onda je to bilo nešto. Dva crno bela kanala čiji se program rano završavao, a onda vam je ostajao samo radio, i mašta. Lepi dečački snovi o ljubavi i dragim licima devojčica koja su tada prolazila kroz moju ulicu. Marica, lepa, sa dugom tršavom kosom, bledim i tankim prstima, kao dirke. Ljilja, sestrina drugarica, prva devojka koju sam video sa kratkom kosom, koja je njoj izuzetno stajala, bila je sitna gotovo kao pufnica koju su bake stavljale na vrh zimskih pletenih kapa.

Okrenem se i ponovo gledam u crne grane prekrivene snegom, kao stari čiča ogrnut jorganom. Nema više zgrade od debele cigle na kraju Dositejeve (tada Kidričeve), nema više one sobe sa crnim mat sjajnim regalom. Nema više ni one tišine do Januarske snežne noći i baršunastog glasa Frenk Sinatre.

Sada san samo ja i snežna noć. Sećanja tajni jednog dečaka i jednog mačka Marka u mome krilu. (Dalje)

- Vatra če se ponovo zapaliti, ako samo jedno zrno žara ostane, vatre Bergevirka će ponovo goreti - bile su poslednje reči Grabera, poslednjeg iz Langarmi naroda, gledajući njeno prelepo lice, bledo punačko, sa prodornim sivim očima i rukama kao pamuk. Problem je samo u tome što je Inatod u svojim prelepim rukama nosila kosu, a lice joj prekrivala crna koprena, a celo telo crni plašt sa kapuljačom. 

Već vekovima ona nosi duše naroda donjeg sveta u vatreni podzemni svet. Dolazi tiho, nečujno i samo u trenu više nisi svoj, već tvoja duša počiva na njenim rukama, a prosto telo nestane u prašini. Uvek je tu kad naj manje treba, i čini se da je bolje da je došla samo trenutak kasnije, da može još nešto da se uradi, još nešto da se kaže, ali kao i svaka smrt ona se ne najavljuje, dođe baš kada treba.

Graber ju je pogledao gotovo zaljubljeno u njene kao krv crvene usne i gotovo je zagrlio, nije ni osetio da se njegovo telo stopilo sa mrkom prašinom Bergevirskih hodnika, samo se leno prepustio u njene ruke i pogledom pratio put koji ostaje iza njega.

Zauvek će pamtiti te hodnike i visoke dvorane koje ne sluteći ne napušta zauvek. (Dalje)